Nedavno mi je u ruke došla „Knjiga za devojčice, Kako da budeš najbolja u svemu“

Pogledah naslov i već stvorih predrasudu o tome šta ću da pročitam i da mi se neće dopasti, iako mi je dala moja drugarica i rekla da je super da je podelim sa ostalim tetkama na sajtu. I tako ja, želeći da se ne zadržim na predrasudama već saznam šta ima unutra, otvorim tu knjigu i krenem da čitam. Ono što posle svega mogu da vam kažem je da ima mnogo dobrih zapravo sjajnih ideja, ali ono što se meni lično ne dopada je način na koji su te ideje obojene.

Sama činjenica da se bodri devojčica da bude najbolja baš u svemu je nešto što za mene nije dobro. To me je podsetilo na skorašnji događaj.

Nedavno sam bila na Petrovom (Petar- moje Pile Tetkino :) ) rođendanu i desila se jedna zanimljiva situacija koju moram da podelim sa vama. Priča ide ovako: Igraonica, deca uskoro idu kući i ja sam im za kraj (pošto nije bilo dobrih animatora nažalost) organizovala malo takmičenje- „Ko pre prođe sve šarene prepreke u delu za igru“. Većina dece je poštovala pravila i bila su vrlo disciplinovana na moje veliko iznenađenje. Sama ideja da će da se takmiče i zabave izgleda da im je bila sasvim dovoljna. Međutim, jedna devojčica je stajala potišteno i nije htela ni da krene. Kada sam je pitala zašto neće da se takmiči, ona je rekla da ne želi zato što zna da ne može da pobedi. Tada sam je pitala: ali kako znaš kad nisi ni pokušala i ona mi je odgovorila bez razmišljanja: znam!.

Onda sam je ja hrabrila da bar krene ali ne, nije bilo šanse. Tada sam htela da joj udelim koju mudros na brzinu. Rekoh joj da ne mora baš uvek da pobedi ali da zaista može super da se zabavi ukoliko bar pokuša. I dalje je kategorički odbijala i govorila: neću zato što ne mogu da pobedim. Bila sam zbunjena, a onda me je još više zbunila njena mama koja je sišla u deo za igranje i sasvim opravdavala njeno ponašanje. Nije bilo saveta koji sam očekivala od mame. Zapravo, vrlo me je iznenadio njen postupak. Rekla joj je: „ti ćeš biti za mene prva. Hajde, ja sad brojim do deset a ti pređi sve prepreke“. Ma ni trenutak nije prošao, devojčica je bila spremna ko zapeta puška i na mamino odbrojavanje je krenula da trči i trudi se iz petnih žila, prelazeći preko dece koja su se već takmičila u regularnoj igri. Samo saznanje da će biti prva dalo joj je snagu da pređe prepreke. Samo… nisam baš sigurna da je to dobro. Meni lično, to je značilo da ne ume da se takmiči po postojećim pravilima već uvek mora da ih modifikuje kako njoj odgovaraju i još gore, sama činjenica da MORA uvek da pobedi bila mi je zapanjujuća. Znam da deca vole da pobeđuju, ali ako ih mi učimo da uvek mogu i treba da pobede, prvo životno razočaranje im neće baš lako pasti. Zar ne treba sve da uče dok su mali: i da pobeđuju i da gube, i da poštuju pravila koja smo im odredili i da ih krše, i da zajedno pravimo nova pravila, i da plaču i da se smeju, i da uživaju u društvu kroz igru, maštanja i pesmu. Meni je to što sam videla taj dan bilo vrlo čudno. Posle sam o tome pričala sa svojom snajom, Petrovom mamom, i ona je rekla da je njoj to sasvim normalna mamina reakcija. Za razliku od mog mišljenja koje je bilo poprilično osuđivački, ona je opravdavala njene postupke zbog okolnosti. Jasni su mi neki od tih razloga, ali i dalje mislim da su roditelji ključna stvar, da su njihove reakcije u tim situacijama jako važne, i da, kao što u ovom primeru imamo prilike da vidimo poprilično utiču na ego deteta i izgradnju njegovog socijalnog i individualnog integriteta.

Zbog toga sam malo sa gardom reagovala i na knjigu „kako da budeš najbolja u svemu“. U eri kada naša deca još u vrtiću kreću da se bave sportom, jezicima, slovima, brojkama i to na poprilično posvećen način, pitam se da li je to pravi put. Da li da bi opstalo u budućnosti, dete treba da ima baš sve te veštine koje mu se nude i da li one mogu da zamene neprekidnu igru koju smo mi osetili u našem detinjstvu. Ja nisam baš sigurna u to, ali sam sigurna da će vreme pokazati :)

I da, možda baš i ne moraš da budeš najbolji u svemu, ali svakako možeš da težiš tome. Ova knjiga, koja mi je trenutno na stolu, govori o raznim temama. Neke su mi poslužile kao ideja za moje tekstove, a neke od njih ću ponekad citirati i podeliti ovde sa vama.

Suma sumarum: Knjiga nudi mnogo ideja, naše je kako ćemo da ih shvatimo i da li ćemo da ih primenjujemo. Moja drugarica Jelena kaže da je to savršen poklon, pa eto možda rešenja ukoliko imate osnovca kome ne znate šta da kupite. Ali pre kupovine je prelistajte, jer možda će se i vama desiti da vam se na prvi pogled ne dopadne. Na drugo čitanje je već bolja, samom činjenicom da možete da odaberete način na koji ćete to predstaviti svom detetu ili Piletu Tetkinom.

I za kraj, podeliću da vama nešto što me je obradovalo nakon takmičenja u igraonici povodom Petrovog rođendana. Prilazi mi Petar nakon prepreka koje je prešao i sav zadihan kaže: drugi sam! Bilo mu je jasno da nije najbolji ali je i dalje bio zadovoljan rezultatom a i videlo se da je uživao u igri. Takođe je došao da mi se pohvali i vidi moju reakciju. Tada mi je bilo jasno da su njegovi roditelji odradili dobar posao. Uspeli su da mu usade baš ono što ja smatram pravom vrednošću. Moje je samo bilo da ga vrlo pohvalim, da bacimo kosku i da se zagrlimo (dozvolio mi je to čak na svom rođendanu! :)). Na putu do dela gde su sedeli odrasli smo pričali i znam da mu je bilo jasno sve ono što sam mislila da možda nije još osetio i naučio zbog uzrasta u kom je. Jako sam se obradovala i bila sam ponosna na njega, ali takođe i na dobro vaspitanje koje ima. U tim trenucima, uloga tetki je samo da nastave tu, da hrabre, bodre, navijaju i uživaju u postupcima i igri svojih PT.